Feeds:
Članci
Komentari

Vidis sine…zivot je poput beskrajnog solitera ciji su vrhovi sakriveni visoko medju oblacima…a mi…mi smo samo oni koji se penju njegovim stepenicama, uporno, grcevito, dok nas snaga ne izda…svako ima svoj poslednji sprat, neko dodje do 80-og, 90-og cak… ali vrh je nedodirljiv, i onda kada snage ponestane dodje lift po nas i odveze na poslednji sprat…i ja lagano osluskujem zvuk lifta koji se po mene spusta, dugo vec hodam i snage mi ponestaje…poslusaj me sada…zastani na svakom spratu, na svakom stepeniku, razgledaj lica onih koji sa tobom i kraj tebe hodaju i ne zuri…ne trci…jer ovo nije trka, nije pobednik onaj ko protrci kroz spratove, vec onaj ko na svakom velikim slovima ispise svoje ime, tako da oni koji za njim dodju ime procitaju i sete ga se…mudro hodaj i cuvaj svoju snagu sine…zastani na svakom odmaralistu, pogledaj kroz prozor i uzivaj u pogledu i videces da je sa svakim spratom pogled lepsi i vidik veci…to se zove mudrost godina.

Advertisements

Kroz tamnu noć

O, kako je tanka linija
izmedju dva sveta
izmedju svetla i tame
i kolika je nemoć
kad život nezaustavljivo
klizi iz ruke

Ne razumeju oni
kako je danu teško da pobedi noć
i kako je teško za tebe
napisati stih, ponovo,
da me otrgne od zaborava
i da nije važno kroz čije usne
je izgovoren, važno je
da još jednom vidim sjaj
u oku tvom
i smešak na licu
uz vetar koji ti kosu mrsi
kao slika i za početak i za kraj…

labudovi

labudovi

Lutam, sanjam
kroz prostranstva nestvarna
i ponore stvarne
mračne i beskrajne
tražeći Tebe…

I kad pomislim da je sve uzalud
i osudjeno na prošlost
a snovi nasukani na sprud
u reci koja neumitno teče
i ledi i najmanju nadu u meni

Ti, pošalješ vetar
da me dodirne
uzburka osećanja,
a smeh se razbije
o zidine samoće

Moćan je taj mali zarez
u uglu tvojih usana
pomera sve granice,
a ponore hladne
pretvara u zrno prašine…

Gde si mi sad

Misli su mi danas nebom oslikane

pogledaj u nebo

bistro, plavo i nasmešeno

bez ijednog oblačka

zamišljam tvoj osmeh na njemu…

A ti?

Gde si mi sad?

Da li znaš kako mi nedostaješ

Dok te daljine vuku sve dalje od mene

Da li čuješ kako te dušom svojom dozivam…

Nekada smo živeli pored reke. Bila je poplava.
–Neko je naljutio reku!
Stari je rekao, ne smeš naljutiti reku, ne smeš ljutiti prirodu.
Sa prirodom se živi, ko oseti dušu prirode on je sretan čovek.

Pogledaj taj pogled zeleni
blještav je ko smaragd
tu živost koja je simbol večne ljubavi
ona je simbol večnog života

Dodirni je oseti kako život teče kroz nju
Imaš li snage da joj se prepustiš
a da budeš svoj

Možeš li danima da gledaš u nju
kao u boginju
da se diviš njenoj lepoti
a da ne poletiš i sebično je prigrliš

Želiš li zaplesati s njom
stegni je uz sebe dovoljno čvrsto
da oseti tvoju blizinu
i dovoljno nežno i slabo da joj ne naneseš bol

Reka je kao žena
dotakni je srcem
dopustiće ti da
uploviš u nju
i osetiš svu nežnost
njenog zagrljaja

Stopiš li se s njom, samo ćeš reći
O Bože da li sam u raju

Naljutiš li je
osetićeš svu silinu i bes
i snagu jaču od bilo koje vojske

 

PS. Poštovani blogeri evo vratih se iz ilegale što ne znači da opet neću otići jer sam plahovit kao reka :d

Pozdrav svima i hvala svima na posetama u toku odsustvovanja.

Vrtlog vremena

Moram da krenem sada

Preskočimo opraštanje, poljupce, zagrljaje i suze.

Preskočimo sve, što rastanci nose…

Moram da krenem zaista, jer…  vreme neumitno teče.

Moram da uskočim u vrtlog.

Ne mogu da propustim i ovaj krug,

jer život s lakoćom zaboravlja one što stoje sa strane.